Manastir Visoki Dečani

Manastir Visoki Dečani je srpski srednjovekovni pravoslavni manastir — zadužbina kralja Stefana Dečanskog i cara Stefana Dušana. Inicijativa za gradnju ovog manastira pripadala je Svetom Savi. Kralj Stefan Dečanski u njegovoj hrisovulji je jasno kazao da je mesto za dizanje hrama Božijeg u Dečanima izabrao Sveti Sava, ali ga je smrt prestigla, a bilo je suđeno kralju Urošu III da podigne manastir na tom mestu. Gradnja je trajala između 1326. i 1334. godine, freske su završene oko 1348. godine. Manastir je posvećen Vaznesenju Gospodnjem — Spasovdanu (freska praznika se prikazuje i u kupoli pod nazivom Hrist Svedržitelj, svevladar — na grč. Pantokrator). Glavni neimar bio je majstor Vito Kotoranin. Manastirska crkva predstavlja petobrodnu građevinu i pripada raškom stilu. U samom planu Dečana stara iskustva raškog graditeljstva razvijena su i dovedena do sasvim novog izraza, uz primenu najsloženijih rešenja savremene romanogotičke arhitekture srpskog Pomorja postavljanjem nadvišene kupole na uzdignuto kubično postolje. Manastir se nalazi u jednoj udolini pored rečice Dečanska Bistrica jugozapadno od Peći, ispod planinskog masiva Prokletije. Mošti Svetog kralja Stefana Dečanskog i Svete Jelene Dečanske počivaju u Manastiru. Kada su Turci hteli Dečane da pretvore u džamiju 1692. godine dogodilo se čudo kojim su u tome sprečeni i koje se pripisuje njoj. Manastir pripada Eparhiji raško-prizrenskoj Srpske pravoslavne crkve i predstavlja nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture od izuzetnog značaja.

Osnivač manastira Visoki Dečani  je Sv. Stefan Uroš III Dečanski, sin Sv. kralja Milutina i otac cara Dušana. Crkva ga slavi kao velikomučenika 11/24. novembra. Još kao desetogodišnji dečak bio je dat kao talac kod tatarskog kana Nogaja. U mladosti je, pod lažnom optužbom da hoće ocu da otme presto, oslepljen i  poslat na zatočenje u Carigradski manastir Hrista Pantokratora. Molitven, krotak i milosrdan, tamo je zadobio naklonost i monaštva i vlastele, pa i samog vizantijskog cara Andronika Drugog.Posle sedam godina, uz posredovanje srpskih i grčkih episkopa, otac se izmirio sa njim i dao mu na upravu Budimljansku oblast, a 1322. godine, nakon smrti Sv. Kralja Milutina, krunisan je sa imenom Uroš III.  Pre  krunisanja  skinuo je zavoj sa očiju i svima objavio čudesno isceljenje koje mu je darovao Sv. Nikolaj Čudotvorac. Na freskama dečanskog hrama Sveti Nikolaj Čudotvorac je dobio veoma istaknuto mesto kao Stefanov iscelitelj i zastupnik pred Bogom. Posvećen mu je jedan od paraklisa dečanskog hrama. Inače, Grigorije Camblak, iguman dečanski (1402-1409) i potonji kijevski vladika, kaže da je isti ktitor Svetom Nikolaju sagradio i hram nedaleko od manastira. Stefan Uroš III je od oca nasledio veliku državu, bogatu rudnicima srebra i zlata, s razvijenom poljoprivredom, stočarstvom i trgovinom, i  vladao je  njom  mudro  i bogougodno, čovekoljubivo i bogoljubivo. Blagočestivi kralj bavio se delima dobrotvorstva i podizanjem i ukrašavanjem hramova Božjih, kako u svome otačastvu tako i van njegovih granica; u Jerusalimu i Svetoj Zemlji, u Aleksandriji, na Sinaju, u Tesaliji, u Carigradu, posebno u Svetoj Gori Atonskoj, slavnoj lavri Hilandaru. Vrhunac Stefanovog zadužbinarstva bilo je podizanje Visokih Dečana, po kojima će on kasnije biti nazvan Dečanski. Pun blagodarnosti Bogu za sva dobra koja mu je dao, naročito posle velike pobede nad Bugarima 1330. godine na Velbuždu, kralj Stefan Uroš III je iste godine izdao prvu osnivačku povelju manastira Dečani, uz saglasnost sabora i uz blagoslov srpskog arhiepiskopa, i u njoj zabeležio zemljišne posede i druge poklone manastiru.

Končina Svetog Kralja Dečanskog bila je iznenadna i mučenička i nije dočekao da vidi sve lepote svoje zadužbine. Godine 1331. došlo je do pobune vlastele mladog kralja Dušana, koja je sa njegovim znanjem, iznenada napala na dvor u Nerodimlju. Sv. Stefan je zatočen u tvrđavu Zvečan, i posle dva meseca, 24. novembra, od Dušanovih ljudi umoren. Mnogostradalno česno telo svetog mučenika preneseno je u manastir Dečane i svečano sahranjeno na ranije pripremljeno mesto, odmah po završetku crkve. Brigu o završetku očeve zadužbine i opremanju crkve, kao i o freskopisanju, preuzeo je mladi kralj Dušan. On sam 1343. godine u jednoj povelji piše o čudesnom projavljivanju blagodati na moštima njegovog oca. Sv. Stefan Dečanski se, naime, u viđenjima javio crkvenjaku i igumanu manastira sa zapovešću da mu se telo izvadi iz zemlje. Arhiepiskop je sa saborom uz molitve otvorio grob i pronašao kraljeve mošti cele i miomirisne. Mošti su položene u kivot ispred ikonostasa i izložene da ih svi vide. Mnogi ljudi u nevolji, slepi, gluvonemi, raslabljeni, naročito nerotkinje i umobolni, prilazili su sa verom i molitvom svetitelju i isceljivali se. Kako tada, tako kroz vekove sve do danas, sveto telo Svetoga Kralja potpuno celo počiva u kivotu pred ikonostasom dečanskog hrama, i čini blagodatna dela.